Zbogom, možda nije dobro, ali je tako najbolje!

Ćutali smo. Delovalo je kao da je to upravo trenutak savršenog saglasja. Ali, upravo je vladala ona  neprijatna tišina iz koje kuljaju reči. Želela sam da se nikada nisi ni pojavio, kada moram da patim što ćes otići.

Gledam ti u oči, zenice pokušavaju da ti nadvladaju kapke da se ne spuste… Jer, osećam da bi da zažmuriš, tresneš vratima i nestaneš… Kako bi to bilo lako, ali iza pet godina ne može tako jednostavno da se, samo zažmuri! Nažalost, ono najgore te sprečava, a mene vredja, omalovažava…Strepim i da izustim…tu reč, tog jadnog osećaja. Sazaljenje. To osećaš prema meni, a ja se gadim i besnim na sebe i to kako sam mogla da ga izazovem! Onda mi na sekund misli negde odlutaju tako besmisleno, kao da upravo ne prozivljavam najdirljivije trenutke. Zgranem se nad sopstvenim umom, vratim se na mesto i vreme gde se nalazim i silovito se trudim da se ne izmeštam iz stvarnosti…A mislim , i dalje lutam nekuda, mislima tražim nekakav  skriveni ćošak Beograda da me proguta. Onda pokusavam da budem hrabra, forisiram lažno dostojanstvo, čak iskrivim mlake usne u nekakvu grimasu koja bi trebalo da izgleda kao osmeh!  A kako bi se jedan deo mogao suprotstaviti celini, celini moga bica? Znam šta će se desiti, mlitavim koracima će preći tri metra do vrata, pokušaće nešto da izusti, ali nijednu reč neće pronaći kao pravu, pa će odustati, onda će me još koji put podhraniti onim jadnim, lažno žalosnim pogledom, slegnuti neku  filmsko ljigavu, patetičnu grimasu…i videću mu samo ledja. ..

A ja samo zelim da vrisnem : ” Nestani, prestani da gajiš fetiš psihosadizma, zalupi ta vrata i idi!” Ipak su samo odvrištali neki nemi zvuci iz onog solarnog pleksusa, a ja sam samo stegla usne da nešto ne izleti!

 Evo ga, konačno, vuče se, odlazi, opet ta ledja, ta fanatično obožavana ledja, ne okreću se, vidim samo njih i čujem samo tupi zvuk kvake…

Dodirujem ledeni metalni ključ, besno i silovito ga okrećem, a osećam se kao najslabija žena na svetu, znajući da najgore tek dolazi i mnogo će dugo trajati.

Šapućem: “ Zbogom, nećemo se više videti, nije dobro, ali je tako najbolje!”

Trackback URL: http://www.blog.rs/trackback.php?id=97218